Šibenske boleštine*

Naglo je oronija.
Nije više isti.
Ne sliči na se.
Tokalo i njega.
Uša je use.
Prosika se.
Priuzeja ga krevet.
Štufa se svega.
Puntalo ga.
Probolo ga ispod lebra.
Stegla ga zaduva.
Uvatila ga inbrokita.
Prisiklo ga u križima.
Ne more ići odase.
Čini podase.
Stislo ga u grkjanu.
Bubnilo ga u mali mozak.
Diga mu se silni cukar.
Osta brez arije.
I on ga je napušta.
Bacilo mu na bubrige.
Pukla mu žigarica.
Criva mu se ingropala.
Stisa mu se tolko, da koji put 
umisto njega izvadi kurdelu.
Boga moli, a Bog ga neće.
Ne znaju šta mu je.
Neće da mu kažu.
Samo ga otvorilo i zatvorilo.
Vezalo ga za posteju, da in ne pobigne.
Šta se žali, pa dobro je potega.
Neće bolnica više da ga drži.

E, lipa moja mladosti!
___________________________
*Šira verzija, dopunjena i konpletirana prija malo vrimena oli puno poslin nego šta je prvi put osvanila u Velikon rječniku šibenskih riči iz 2006.

Jutika nan je data, da se šnjon šalvajemo kontra sviju boleština od ranog ditinjstva do dunboke starosti: kad joj je stađun grize se čin se ubere, a komen se teško spriginjati u poju, more je naći iz druge ruke i na pazaru, pa poslin šnjon činiti šta ga je voja, usirovo i lešo, oli šufigano i zapečeno (po sridi kojeg našeg pivčića oli odojka). Stariju je jutiku dobro turniti u kvasinu, pa poslin sve do pramalića guštati u nježinoj likovitosti.